Zoran Živković

O piscu

Zoran Živković rođen je u Beogradu 1948. Diplomirao je 1973. na Odseku za opštu književnost s teorijom književnosti Filološkog fakulteta. Magistrirao je 1979, a doktorirao 1982. na Univerzitetu u Beogradu.

Objavio je sledeće knjige: Savremenici budućnosti (1983), Zvezdani ekran (1984), Prvi kontakt (1985), Enciklopedija naučne fantastike (1990), Četvrti krug (1993, 1996), Ogledi o naučnoj fantastici (1995), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001) i Biblioteka (2002).

Živi u Beogradu sa suprugom Miom, sinovima Urošem i Andrejom i dvojicom mačora.

Guske u Magli

Žičara se zaustavila približno na trećini uspona. Bio je to vrhunac. Da sam bila sama na dvosedežnici, glasno bih opsovala. Ovako sam to učinila u sebi, što nije bilo isto. Jedino bih grlenim uzvikom dala sebi pravi odušak. Ima dana kada baš sve ide naopako. Tada je najbolje uopšte ne ustajati iz postelje, ali čovek, naravno, ne zna šta ga čeka, pa tako srlja u budućnost kao guske u maglu.

Najpre u kupatilu nije bilo tople vode. Pozvala sam gnevno recepciju hotela i doznala da nešto s kotlovima nije u redu. Ljubazno su me posavetovali da se ništa ne brinem, opravka je već u toku, očekuje se da će tople vode biti već u rano popodne. Razmišljala sam kako je to baš utešno dok sam cvokotala ispod ledenog tuša. Kao da ova nevolja nije bila dovoljna, jednog časa skliznula mi je s glave zaštitna plastična kapa, tako da mi se delimično nakvasila kosa, pa sam morala da je operem, iako mi nikada nije prijalo da to radim hladnom vodom.

Potom je red došao na incident u trpezariji. Delila sam sto s jednom tročlanom porodicom koja je bila sve drugo samo ne vična uljudnom ophođenju. Otac je prilikom svakog obeda donosio sa švedskog stola daleko više hrane nego što je mogao da pojede. Uvek bi bahato ostavio više od polovine, a i mljackao je poluotvorenih usta. Uz to, stalno je držao raširene novine pred sobom.

Majka je bila prekomerno brbljiva i radoznala. Bez ustručavanja me je oslovljavala sa ti, uprkos tome što sam joj ja uporno govorila vi i što sam starija od nje bar nekoliko godina. Obasipala me je mnoštvom pitanja, među kojima se jedno ponavljalo prilikom svakog susreta. Uporno je Želela da dozna kako to da sam na skijanje došla sama, iako sam joj ne jednom jasno stavila do znanja da nemam nameru da joj se ispovedam. Okolnost da nisam ni s kim u društvu u njoj je očito pobuđivala podozrenje.

Sin je mogao da ima između pet i pet i po godina i bio je veoma nemirno dete. Neprekidno se vrpoljio na stolici, pravio nered na stolu, ispuštao pribor za jelo na pod, preglasno govorio. Otac na to uopšte nije obraćao pažnju, a majka bi ga blago ukorila tek kada bi stvarno preterao. čim je počeo da se igra velikom tubom s kečapom, javila mi se slutnja da će se nešto neprijatno dogoditi. Dok sam se dvoumila da li da zamolim majku da uzme dečaku tubu, on ju je okrenuo prema meni i stisnuo.

Mislim da mu ja nisam bila meta koju je namerno gađao, ali ipak sam se našla na putu gustog mlaza koji je šiknuo preko stola i pogodio me posred prsa. Na mom belom džemperu rascvetala se krupna, crvena mrlja, kao da sam ranjena. Refleksno sam skočila sa stolice, ne znajući u prvom trenutku pometnje šta ta uradim. Mališan je počeo da se kikoće, a majka je konačno učinila ono što je trebalo pre no što je postalo kasno. Spustivši tubu na sto, kazala je sinu, ne odveć ljutitim glasom, da ubuduće vodi računa o tome u kom pravcu je okreće.

Očeva reakcija bila je poslednja kap u već prepunoj čaši. Kao da radi nešto sasvim prirodno i očekivano, ustao je, odložio novine, uzeo platnenu salvetu i bez reči stao da mi prevlači njome preko grudi, uklanjajući kečap. Posmatrala sam ga u neverici nekoliko časaka, dok je u meni narastala želja da ga silovito ošamarim. Uzdržala sam se ipak, promrmljala nešto srdito i napustila žurno trpezariju, osećajući na sebi mnoštvo ljubopitljivih pogleda.

Dok sam pokušavala da hladnom vodom koliko-toliko sperem mrlju s džempera, vreme se promenilo. Na planini se to događa veoma brzo. Kad sam ušla u kupatilo, prozor je bio ispunjen potpuno plavim nebom. Nepunih deset minuta kasnije pretvorio se u sivi pravougaonik bez dubine. Samo mi je još to nedostajalo. Od pet dana koliko sam već bila ovde, dva sam provela u hotelu zato što je nevreme sasvim onemogućilo skijanje. Morala sam da što pre pođem na stazu ako nisam želela da mi i ovaj dan propadne.

Pričvršćujući u žurbi vezove na cipelama u skijašnici, zacepila sam nokat na desnom kažiprstu. Ugrizla sam se za donju usnu, kako to već činim kada me obuzme bes. Ako išta ne podnosim, onda je to zacepljeni nokat, ali izgubila bih dobrih petnaest minuta da se sad izujem, pa vratim u sobu gde sam imala makazice, a onda ponovo siđem ovde i još jednom obujem cipele. Navukla sam rukavice, nadajući se da će one bar donekle ublažiti nepriliku, ali i svesna toga da će me zacepljeni nokat nervirati sve dok ga ne budem sredila. Danas se baš sve zaverilo protiv mene.

Izišavši iz skijašnice, obrela sam se u oblaku. Pogledom sam mogla da dosegnem jedva nekoliko metara ispred sebe. Iz tog gustog zida sivila s vremena na vreme utvarno su iskrsavale prilike drugih skijaša. Sporo napredujući prema mestu gde je počinjala uspinjača, strepela sam da li radi. Kada bi oblačnost postala potpuna ili kada bi duvao olujni vetar, isključivali bi žičaru. Vetra srećom uopšte nije bilo, a moglo se desiti da je jedino područje oko hotela optočeno oblakom, dok su staze na većoj visini i dalje obasjane suncem. Bar sam se nadala da je tako.

Ispustila sam šuman uzdah olakšanja kada se ispostavilo da se pomera red skijaša koji su čekali da se ukrcaju na uspinjaču. Najzad da me snađe nešto povoljno u danu ispunjenom sve samim pehovima. Ali moje zadovoljstvo bilo je kratkog veka. Pomračila ga je osoba koja je sela pored mene na dvosedežnicu. čovek se nalazio iza mene u redu, a ja nisam imala razloga da se osvrćem, tako da ga nisam videla sve dok se nije smestio na susedno sedište. On, doduše, nije učinio ništa što bi me ozlojedilo. Ali za to je bila dovoljna već i sama njegova pojava.

Oduvek su mi na živce išli neskijaši koji, umesto da se šetaju planinom, što bi im bilo znatno zdravije i korisnije, samo zauzimaju mesta skijašima na žičari. Uz to, neznanac nikako nije izgledao prikladan ovom mestu. čak i ako se zanemare njegove godine — mora da je već zašao u šezdesete — bio je znatno pre odeven za izlazak negde u gradu nego za lomatanje po planini po ovakvom vremenu. šešir, leptir-mašna, beli šal, dugačak kaput s krznenom kragnom, tanke, kožne rukavice, kišobran, svečane cipele. Taj će se baš lepo provesti kada se iskrca na vrhu. Osmehnula sam se uz izvestan prisenak pakosti i prkosno mu okrenula leđa koliko mi je to skučeni prostor dvosedežnice dopuštao.

Već smo bili izronili iz oblaka kada se uspinjača uz trzaj zaustavila. Znala sam šta je uzrok tome. Opet je nestalo struje. To se događalo svakodnevno od kako sam ovoga puta došla na skijanje. Na recepciji hotela imali su spremno objašnjenje i za ovu neprijatnost. Renovira se dotrajala mreža. Od iduće sezone neće više biti prekida struje. Ovo je očigledno trebalo da posluži kao opravdanje. Došlo mi je da zaškrgućem zubima. Iduće sezone! To će mi puno pomoći ovde i sada. Bespomoćno počivam na visini od dobrih pedeset metara, u društvu čoveka koga valjda poslednjeg želim da vidim pokraj sebe, a do dolaska struje može da protekne ko zna koliko.

Kao da mi je nekako pročitao misli, čovek mi se iznenada obratio: «Nemojte se sekirati. žičara će krenuti za sedam i po minuta.»

Nikada nisam volela da se upuštam u razgovor s neznancima. Pogotovo kada mi nisu simpatični i kada sam u rđavom raspoloženju kao sada. Pomislila sam u prvi mah da ne uzvratim ništa, ali to bi me prikazalo kao nezrelu i nevaspitanu osobu. Bilo bi mi draže da me nije oslovio, da smo u ćutanju proveli ovo vreme dok zarobljeni počivamo između neba i zemlje, ali sad se nije imalo kud. Društveni obziri nisu me, međutim, obavezivali da preterujem u ljubaznosti.

«Baš sedam i po? Mora da ste vidoviti?» Uopšte se nisam potrudila da prikrijem podrugljivost u glasu. Samo sam na trenutak okrenula glavu prema njemu, uz ironičan smešak, da bih je odmah ponovo odvratila na drugu stranu.

«Nisam», rekao je on jednostavno.

Razgovor je mogao ovde da se okonča. Da ništa više nisam kazala, niko mi ne bi mogao zameriti na neuljudnosti. Ali bes koji se skupljao u meni celog jutra nije mi dao da se zaustavim.

«Pa kako onda tačno znate šta će se dogoditi?» Ovoga puta glavu sam malo duže zadržala okrenutu prema njemu, došavši tako u priliku da mu bolje osmotrim lice. Upravo ovako zamišljam penzionisane državne činovnike. Punački obrazi, gusti, negovani brkovi koji ne prelaze rubove usana, sitne, vodnjikave oči. Losion posle brijanja koji je koristio imao je opor, prodoran miris. Iako ne bih umela da objasnim odakle mi taj utisak, bila sam uverena da je ili udovac ili neženja.

«Nije to teško, ako su vam poznati uzroci. Onda je lako predvideti posledice.»

«Vi, dakle, znate šta je izazvalo nestanak struje, iako ste sedeli ovde na uspinjači kada je do toga došlo? čestitam!» Ton mi je i dalje bio zajedljiv.

«To je moj posao, gospođo: da znam», kazao je jednostavno čovek, kao da je time sve objašnjeno. Moje peckanje očito uopšte nije dopiralo do njega. «žičaru je zaustavio kvar jednog sitnog dela u trafo-stanici. I kutija šibica veća je od njega. Tako majušan uzrok, a tako krupne posledice.» Pokazao je duž dugačkog niza korpi ispred nas na kojima su sedeli srditi, nestrpljivi skijaši.

«Kako je to izuzetno zanimljivo!» Bila sam svesna da preterujem, ali njegova staloženost me je izazivala.

«Da», uzvratio je on, primivši moje reči u doslovnom značenju. «Budućnost najčešće oblikuju sitnice. Veoma retko su to pojave velikih razmera. Evo, uzmite, na primer, to što smo jutros ostali bez tople vode u hotelu.»

«Vi ste takođe smešteni u hotelu? Nisam vas primetila.»

«To ja zato što nisam upadljiv. Ljudi me uglavnom ne zapažaju, što je korisno.» Zastao je načas, kao da se o nečemu premišlja. Učinilo mi se da će dodati nešto poslednjoj rečenici, ali radije ju je ostavio nedorečenu. «Kotlovi su zakazali zbog banalnog propusta čoveka koji se stara o njihovom održavanju. Dozvolio je da ga savlada san i nije učinio ono što je trebalo. A koliko je samo ljudi zbog toga jutros moralo da se tušira hladnom vodom.»

Načas me je proželo osećanje nelagodnosti. Učinilo mi se da vidim kako mutno staklo na vratima tuš-kabine u mom apartmanu postepeno postaje providnije, otkrivajući me radoznalim pogledima.

«Da», kazala sam prvi put normalnim glasom, «baš neprijatno. Meni je uz to slučajno spala plastična kapa, pa mi se i kosa nakvasila.» Nesvesnom kretnjom opipala sam rubove vlasi ispod vunene kape. Bila je to izlišno zato što sam, naravno, kosu dobro osušila fenom pre no što sam izišla.

«Slučaj, da», ponovio je neznanac. «Neodređen pojam koji služi kao zgodan izgovor za neznanje. Nema slučaja, gospođo. Postoji samo naša neupućenost.»

Razljutio me je nadmoćan ton kojim je to rekao. Oduvek sam osećala odbojnost prema muškarcima koji se razmeću svojom tobožnjom pameću. «A kako sam mogla unapred da znam da će mi spasti kapa? Te stvari se ne mogu predvideti!»

Gledao me je nekoliko trenutaka bez reči. «Možda», kazao je najzad. «Ali čak ste i vi mogli da predvidite ono što vam se dogodilo u trpezariji.»

Tek prigušeni bes ponovo se rasplamsao u meni. Ne toliko zbog onog potcenjivačkog «čak i vi», premda i stoga. Ponovo sam se osetila izložena neželjenim pogledima, razgolićena. «I to vam je poznato?» upitala sam. Nikako nije mogao da ne čuje režanje uz koje sam to izgovorila.

«Svakako, bio sam tamo. I ja, naime, doručkujem.»

«Nisam vas videla.»

«Rekao sam vam da sam neupadljiv. Moje mesto je u uglu, iza vaših leđa. Uostalom, događaj je bio takav da nikome nije mogao promaći.»

«Sve se odigralo veoma brzo», kazala sam, kao da se pravdam. «Nisam stigla da se izmaknem. Ali ne krivim dečaka. Odgovornost je na roditeljima, naravno.»

«Delimično i na vama. Moralo vam je od početka biti jasno da vas u tom društvu može zadesiti neka nevolja. Trebalo je da tražite da vas premeste za neki drugi sto. Tim pre što nije postojao nikakav poseban razlog da vas tu prvobitno smeste. Kelner je to učinio nasumce, kao što je postupio i sa ostalim gostima. Mogao je isto tako da vam dodeli i neko drugo mesto. Da je to učinio, sada vam džemper ne bi bio zamrljan kečapom.»

«Ali kako kelner može da bude kriv? On nikako nije mogao da nasluti do čega će doći.»

«Nisam kazao da je kriv, već samo to da je njegova proizvoljna odluka predstavljala uzrok koji je doveo do nepovoljnih posledica. Srećom, one su ovde bezazlene.»

Prostrelila sam ga pogledom. «Da li ste ikada pokušali da skinete kečap s vune?»

«Nisam. Pretpostavljam da to nije lako. Ono što sam hteo da kažem jeste da čak i trajni gubitak džempera ne bi bio ništa dramatično. Stvar je naprosto neprijatna, ali u osnovi ništa ozbiljnije od, recimo, toga da vam se zacepi nokat.»

Podozrivo sam se upiljila u njega, nehotice obavivši desni kažiprst ostalim prstima u rukavici. Ali nisam stigla ništa da kažem zato što je tog časa žičara krenula. Korpe koje su se pružale pred nama ka vrhu planine načas su se propele, pa pohitale napred, poput zaprege koju je kočijaš naglo ošinuo bičem. čovek je malo podigao levi rukav kaputa, pogledao na ručni sat i zadovoljno klimnuo glavom. «Tačno sedam i po minuta, kao što sam vam rekao.»

Možda se od mene očekivala izvesna zadivljenost, ali ja je nisam pokazala. Misli su mi se rojile potpuno na drugoj strani. «Kažete da nema slučaja?» upitala sam prigušenim glasom.

«Nema, tako je», saglasio se on, takođe tiše nego do tada.

«To onda znači da se ni vi ovde ne nalazite slučajno. Ko ste, zapravo, vi? šta želite od mene?»

Nije odmah odgovorio. Prevalili smo u napetoj tišini približno polovinu rastojanja između dva stuba žičare, netremice se posmatrajući. čvršće sam stegla držače skijaških štapova u krilu, podigavši malo krajeve sa šiljcima ka naspramnom delu korpe. Do međustanice na sredini uspona nije još dugo ostalo. Dovoljno je samo da podignem zaštitnu šipku i da brzo skliznem sa sedišta. Sumnjam da bi mogao da me spreči u tome.

«Budite spokojni», oglasio se on najzad. «Od mene vam ne preti nikakva opasnost. Ništa ne želim od vas. Ja sam samo posmatrač.»

«Posmatrač?» ponovila sam upitno, ne znajući šta bih drugo kazala.

«Da. Ovde sam da bih video šta ćete uraditi. Ništa više.»

«Kako to mislite, šta ću uraditi? Zar to nije očigledno? Spustiću se skijama niz planinu. šta bih drugo mogla da učinim?»

«Mnogi putevi vode s planine.»

«Pa šta? Zar to nije svejedno?»

«Da je svejedno, ne bih sada bio ovde.»

«Ne razumem vas. želite li vi to da mi kažete da mi preti neka opasnost ako krenem na jednu stranu, a ne na neku drugu.»

«Vama? Ne. Vi ste potpuno bezbedni.»

«Pa ko onda nije? Molim vas da prestanete da igrate žmurke sa mnom. Nije mi uopšte do toga.»

Ponovo je usledila tišina. Međustanica se sasvim približila. Napola sam podigla zaštitnu šipku, spremna da se otisnem niz uzdignuće koje je dosezalo podno korpi. Očekivala sam da on nešto kaže ili preduzme, ali samo me je gledao, bez reči. Ostali smo tako nepomični dok smo promicali pored međustanice. čuvar pred malom kabinom od neobrađene drvene građe osmotrio nas je načas, nezainteresovano. Kada nam je ostao iza leđa, spustila sam šipku.

«Ne igram žmurke s vama» rekao je on s izvesnim prizvukom olakšanja u glasu, kao da mu je bilo milo što nisam sišla sa žičare. «Stvar je u tome što veoma malo smem da vam kažem. Vi morate potpuno samostalno da donesete odluku. Moje uplitanje stvorilo bi ogromne poteškoće.»

«Ali koju odluku? I dalje me zbunjujete.»

«Koju ćete stazu odabrati za spust.»

«Zašto je to važno? Ova ili ona staza. Sve one vode ka podnožju, zar ne?»

«Tako je. Ono, međutim, što potom sledi nije više isto. Svaka staza ima vlastito produženje u budućnost. Njima otpočinju lanci događaja s veoma različitim krajnjim ishodima. Srećom, glavnina ovih ishoda prilično je bezazlena, ali ima i onih koji to nisu. Ponekad, retko, iz ovakvih banalnih uzroka, kao što je to vaša odluka o tome kojom ćete se stazom spustiti, mogu da proisteknu uistinu katastrofalne posledice. čuli ste za priču o leptiru koji nedužno zamaše krilima, izazvavši tako orkansko nevreme na drugom kraju sveta? Naravno da leptir nije kriv, ali zar treba sedeti skrštenih ruku i ne preduzeti ništa da se prekine lanac zbivanja koji vodi ka nesreći?»

Nisam u prvi mah znala šta bih uzvratila na ovo. Pometnja koja me je obuzela sasvim mi je smutila misli. Tupo sam zurila u njegovo oblo lice, zarumenjeno od studeni. Obrazi su mu bili prošari mrežom vijugavih kapilara, kao kod pijanaca. Uzvratio mi je postojanim pogledom u kome mi se učinilo da razabirem nestrpljenje i iščekivanje.

A onda, kao da onaj unutarnji oblak koji mi je prekrio um nije bio dovoljan, optočio me je i spoljni. Sve se zbilo u tren oka, kao i uvek. Jednog časa uspinjali smo se kroz blistavu plavet jutarnjeg planinskog neba, a naizgled već narednog obreli smo se usred guste, sive, gotovo opipljive mase. Rastrojene pažnje, nisam zapazila odakle je oblak naišao. Verovatno odozdo, inače bih ga primetila. Sve je najednom postalo nestvarno oko nas. Izgledalo je kao da lebdimo ni u čemu. Da se nisu u pravilnim razmacima pojavljivale prazne korpe iz suprotnog smera, koje bi postale vidljive tek kada bi nam se sasvim primakle, uopšte ne bismo imali utisak da se krećemo.

«I šta preduzimate da sprečite nesreću? Ubijete leptira, pretpostavljam, pre no što uopšte prhne? Otklonite uzrok dok se još nije dogodio?» Glas mi je blago zatitrao, iako sam se trudila da ovo izgovorim što staloženije.

«To bi bilo najjednostavnije, da. Ali, nažalost, nije izvodljivo. Morate dopustiti da se uzrok dogodi, pa tek onda delovati.»

Duboko sam udahnula, pa izdahnula vazduh. Bio je pun majušnih, peckavih kapi koje će poslužiti kao građa za neki budući sneg. «Ali kako se može znati koji će leptir biti pokretač nesreće? Pa njih ima nebrojeno mnogo.»

«Može», uzvratio je čovek kratko. Sačekala sam nekoliko časaka, nadajući da će dodati još nešto, ali on je ostao nem.

«Ali šta je to što mene izdvaja od ostalih skijaša? Zašto je značajno kojom ću se baš ja stazom spustiti? šta ako ste pogrešili, ako ja uopšte nisam prava osoba?»

«Nismo pogrešili.» Ponovo ta njegova samouverena jezgrovitost koja mi ništa ne govori.

«I to je celo objašnjenje koje mi nudite?» Glas mi se ponovo obojio srditošću. «Pojavite se niotkuda, ispričate mi jednu uvrnutu, fantastičnu priču i očekujete da vam poverujem.»

«Nije neophodno da mi poverujete.» Izgleda da ništa nije moglo da poljulja čovekovu pribranost. «Svestan sam da vam moje reči moraju delovati zbunjujuće i neubedljivo. Ali ne mogu ništa više da vam kažem, a da time ne narušim jedan poredak koji mora ostati neugrožen. Već sam vam, u stvari, previše rekao. Najbolje bi bilo kada biste se ponašali kao da se uopšte nismo sreli, kao da se ovaj razgovor nije vodio. Uskoro ćemo stići do vrha planine. Iskrcajte se sa žičare i naprosto se otisnite skijama niz padinu. Nemojte uopšte razmišljati na koju ćete stranu. Učinite to spontano, kao i uvek.»

«Da jednostavno zaboravim na ovu vožnju žičarom? Kao da sam se sama popela do vrha?» Nikako nije mogao da ne čuje nevericu pomešanu s uvređenošću u mom glasu.

«To bi bilo najbolje. Uostalom, i tako me nikada više nećete videti. Niti ćete u hotelu naći ikakav trag o mom boravku. Kao da uopšte nisam stupio nogom na ovu planinu.»

Ugrizla sam se za donju usnu i zaklimala glavom. Tog časa oblak je stao najpre da se obliva sjajnošću, a odmah potom i da se proređuje. Uskoro smo izbili iznad njega, u područje savršene vedrine. Jarka plavet neba i iskričava blistavost snega nagnali su me da zažmirkam, pa sam brzo spustila naočari za sunce koje sam držala podignute na kapi. Do vrha je ostalo još sasvim malo. Upravo se sa žičare iskrcalo dvoje skijaša koji su se vozili u korpi ispred naše.

Lagano sam podigla zaštitnu šipku. Nisam skidala zaklonjene oči s čoveka na susednom sedištu. Znala sam da mi više ništa neće reći, a ni ja nisam imala želju da mu bilo šta kažem. Možda je on, na kraju krajeva, bio u pravu. Zašto se ne bih pretvarala da do ovog susreta nikada nije došlo? Zar zaborav nije najbolja zaštita od ružnih stvari koje vas zadese u životu?

Lako sam skliznula sa sedišta uspinjače, napravila kratak luk u desnu stranu i zaustavila se malo izvan staze kojom su skijaši nastavljali niz strminu. Pobola sam štapove u sneg ispred sebe i oslonila se na njih. Korpa na kojoj sam se do maločas nalazila produžila je do natkrivenog mesta gde se okretao ogroman točak, postavljen vodoravno. Načinila je tu polukrug, pa krenula u suprotnom smeru, nizbrdo.

Čovek me nije ispuštao iz vida. Najpre se okretao na sedištu kako bih mu ostala u vidnom polju, a zatim, kada je uvideo da to neće biti dovoljno, podigao se i kleknuo na njega, ne hajući za to da spusti šipku. čuvar pred kućicom na vrhu, pored koga je uskoro prošao, doviknu mu je neko upozorenje, ali neznanac se nije obazreo. Ostao je u istom položaju, držeći se za naslon sedišta, dok je neumitno hitao ka početku oblaka. Bio je predaleko da bih mogla da mu razaberem izraz lica, ali lako sam mogla da ga zamislim.

Pustila sam da ga sivo testo sasvim proguta, pa sačekala još nekoliko trenutaka. Kada je postalo izvesno da me više nikako ne može videti, učinila sam ono što se od mene očekivalo. Sasvim spontano, bez ikakvog razmišljanja, otisnula sam se niz padinu. Kao što to uvek činim. Bilo je to visoko neodgovorno prema budućnosti, znam, ali ta odgovornost bila mi je nametnuta. Nikada je nisam dobrovoljno prihvatila. Uz to, u takvoj budućnosti, pa bila ona i lišena katastrofa, postala bih samo lutka čije konce vuku nečije tuđe, nevidljive ruke. A ako je postojalo nešto što duboko nisam podnosila, bilo je to manipulisanje mojim životom. Pod bilo kakvim izgovorom.

Kada sam, nekoliko trenutaka potom, i sama uronila u sivo jezero, pomislila sam, uz smešak, kako, zapravo, uopšte ne razumemo guske. Srljanje u maglu nimalo ne mora da bude neprijatno.

© 2002 by Zoran Živković